Stoje dve žene u uglu i razgovaraju. Jedna maše rukama dok druga klima glavom.

I priča počinje ovako:

Da se ponašaš, jesi li me čula?

– Dobro, oću bre.

Izbaci to “bre”, nisi u tvoje selo.

– Dobro, kako kažeš.

Dok ih slušam setim se serije gde Radašin objašnjava Milašinu kako da se ponaša. Prilaze mi i ja već u glavi imam priču.

Izvolite, rekoh.

Ona što se pravi fina počinje da priča šta joj treba , dok druga žena ćuti.

“A za Vas ?” – upitah je ljubazno.

Žena bi rekla nešto ali ova prva je gleda ljutito, a ja čekam da progovori. Nema nazad i kreće predstava i sa njom naglasak. Mešavina niškog i leskovačkog. Meni milina za uši, ali ova druga je strelja pogledom i crveni od besa.

Kada su završile sa kupovinom fina gospodja se svadjala sa ženom dobrih 5 minuta ispred mene.

Bilo mi je žao žene, pa upitah ovu finu gospodju:

“Zašto se svadjate”?

-Ne priča kako treba.

A ja dodajem:

Kako ne priča. Priča onako kako pričaju u njenom mestu, i ne treba da se stidi toga. Ti naglasci su poneki put melem za dušu. U moru izveštačenih naglasaka i govora jedino oni su još prirodni. Na pijaci prodje leti preko hiljadu ljudi i svako ima svoj način govora. Većina se ne stidi toga što je i dobra stvar. Po tome se vidi da još ima pozitivnih ljudi, i da ih nije briga ko šta misli o njima. Uvek sa ponosom pričaju iz kog su kraja , pričaju svojim naglaskom i šale se na svoj račun.

Onda je i nama lakše da radimo sa takvim ljudima jer su prirodni, opušteni, uživaju u životu i ulepšaju nam dan.

Budimo iskreni. Svi ti naglasci bude u ljudima neku radost. Oni su kao melem za dušu u moru novopečene gospode koja se pravi kao da nikad njivu i selo nije videla. Čast izuzecima.

Po ponašanju pojedinaca vidi se da su prava gospoda, i kada pričaju glas im je drugačiji. Kod nekih bolje gledati sliku a nemati ton, jer kad progovore ne znaš šta reći .Spajati beogradski i niški naglasak nije dobra ideja. Ne znaš da li da se smeješ ili da plačeš.

POZDRAV