Dan kao i svaki drugi. Naporan i već nervoza vlada.

Šta tražiš u 6 sati na pijaci? Imas li ti dušu?

Jesi li došla da odmoriš ili meni da treniraš živce od ranog jutra.

To su moje misli svakog jutra kada vidim prvu osobu na poslu gde radim.

A onda ide obavezno pitanje: Vi još niste otvorili?

Draga gospodjo ja još oci nisam otvorila , a kamoli radnju.

Dajte ljudi sta tražite toliko rano na pijaci? Da li vam stvara zadovoljstvo da gledate ljude kako rade od same zore.Nije vam to pozorište nego stvaran život. Kad bar gledas i zapitkujes bar pomogni da se raspakuje. I onda mi nervozni.

Nismo mi nervozni nego su pojedinci poprilično naporni. Misle da smo mi nižeg staleža od njih i da može kako oni hoće.

Rad sa ljudima je najteži , jer nikad ne možeš da im ugodiš i onda ideš linijom manjeg otpora i spustiš se na njihov nivo, lakše tebi lakše njima. Voditi psihološki rat sa ljudima je najteža bitka svakog dana. Uvek osmeh na lice, jer takav je posao jer ako nemaš osmeh ne trebaš to ni da radiš, ali vremenom naučiš lažno da se smeješ, a u sebi već razmišljaš o nekim drugim stvarima koje tebi život znače.

Porodica ,opstanak, nada da će proći i taj dan jedino to te drži ,da se posvetiš malo drugim stvarima.

Poštujte te ljude koji tu rade jer raditi na plus 40 ili na minus 10 nije lako. Svi oni imaju neki nivo obrazovanja , ali im život nije ponudio bolju šansu.

Nemojte da ih ranom zorom zamarate pitanjima jer je vama dosadno.Njima nije jer se trude da što pre otvore radnju i počnu sa radom.

Umesto suvišnih pitanja uputute im osmeh, poželite im dobro jutro ,biće prijatno i njima i vama.

POZDRAV